Театар као средство васпитног рада

У овом случају реч је о конкретном пројекту Дома ученика средње железничке школе и НВО „Пројекат објективна драма“, који је добио позитивно мишљење Савета за превенцију проблема у понашању младих и Министарства просвете. Пројекат настаје као израз потребе сарадње двају организација у проблематици личног развоја и понашања осетљиве групе – младих људи од 14 до 18 година старости и настојања да се ова проблематика конфронтира једним посебним инструментом: Театром.

Коришћење техника, принципа и креативних моћи театра одвијало би се у низу мултимедијалних радионица током школске 2006 -2007 године као пилот пројекат, у циљу едукације, побољшања комуникацијских вештина и социјализације младих, са тенденцијом даљег проширења и имплементације на друге домове и средње школе. ДОМ ученика средње железничке школе стара се о ученицима средњошколцима, од 14 до 18 година старости који долазе из градова широм Србије и из многих мањих, и социјално и културно сиромашнијих места. Посматрање њихових персоналних карактеристика, културе, активности, амбијента у којем су живели, указује на неке заједничке проблеме овог осетљивог годишта: потешкоће са собом, са другима, са реалношћу око себе кроз тражење аутономије и смисла живота и живљење значајне конфузије и кризе идентитета.

Оно што је специфичност овог профила деце произилази из чињенице да је за највећи број њих долазак у Београд не само долазак у жељену школу него и у велики град где се сусрећу са ситуацијама на које често нису ни спремни – концерт, изложба, представа, „ин“ култура са својим агресивним стандардима и сугестивношћу и сл; са новим односима: васпитачи, други ученици и људи из нове средине, са новим обавезама и правилима понашања.

Сукоб „домаћег“ и новог модела живота је готово неизбежан; страх од непознатог, од „другог“ који се види као опасност по свој идентитет, често доводи до побуне или повлачења у све више конфликтну изолацију. Многи од ових младих људи науче само пут од школе до дома. Одатле се као најизраженији проблеми јављају: непостојање комуникације (често и из немања преџнања о истој добијеног од породице), прибегавање конфликтима као решењу проблема, инклинација ка психоактивним суспстанцама, пре свега алкохолу (у дому је то забрањено, али у срединама из којих долазе алкохол је део фолклора, до сада мушког доказивања, у новије време и женског).

Са друге стране, евидентно је да млади људи поседују многе личне вредности, које би требало развијати и размењивати са другима. Те вредности, ваљало би да постану њихов „посед“ са којим би били способни да самостално рукују у различитим ситуацијама које ће живот поставити пред њих.

ТЕАТАР се у овом едукативном пројекту користи као инструмент који подучава и оспособљава децу и младе људе да открију, сазнају и почну да располажу (прогресивно и у складу са својом фазом раста) оним елементима и карактеристикама људског бића које ће им све више бити неопходне у процесу личног развоја и у све сложенијим односима са другима из своје средине. Упознавање са властитим потенцијалима, њихов освешћен развој, и развој отвореног мишљења кроз театарски рад, уједно би давао смернице коришћења ових потенцијала и у свакодневном животу, доприносећи једном избалансираном унутрашњем сазревању.

Пројекат предвиђа реализацију представе учесника, у два наврата, у марту на сусретима домова ученика, и у јуну месецу, на завршетку школске године. Представа је средство оспособљавања младих да сами планирају, међусобно се организују, да заједно раде. Исто тако театар, као простор ИГРЕ „релаксира“ ситуацију тако да се и озбиљне теме могу одиграти без притиска реалности а са већим сазнајним потенцијалом.

Проспект представе

Представа граничних ситуација;
Концепт лудила;
Шта нас води у лудило, и ко одлучује где је граница лудила?
Насиље и нежност, потреба за љубављу, да се прими и да се да, али која одбијена, постаје то насиље, опсесија, маска одбране и ругања.
Процес обухвата рад на ломљењу властитих лимита, сигурних шема, „лепог понашања,“ које нисмо ми одлучили већ су нам други наметнули.
Рад је сачињен од акција и ситуација, у којима су тело и глас актера, истински укључени у нешто што иде „ван“ њихове, појединачне „нормалности“.
Представа покушава да нас усмери да видимо властите проблеме и негативна искуства, као део једног света који није направљен тако да би нама помогао. Због чега се можемо себи подсмехнути, јер видимо општу ситуацију човека и његове заблуде.
Иронија.
Релације са другим.
Имамо у рукама моћ огромне потенције, у сваком односу. Можемо учинити много лоше и, понешто и добро, у сваком нашем односу.
Али, важно је да то разумемо, да будемо тога свесни. „Други“ није играчка, а ако то постане, постаје објекат путем којег нешто поравњавамо, нешто ка чему усмеравам моју љутњу, моју разочараност.
Лудило је и невиност.
Оно је без малициозности коју имају они „здрави“, што калкулишу. Лудак је као животиња, јак, агресиван, инстинктиван, али недужан. Зато је за њега насиље исто што и нежност, он познаје нивое нежности и насиља које „здрава“ особа не може ни да замисли.
Здрава особа калкулише. Лудак осећа и реагује.

Лудило у представи је метафора за разочаране, за оне који проналазе у својој реалности, смисао Истине која је можда много истинитија или много ближа истинитом од свега онога што могу да открију здрави, држећи се чврсто за вредности, идеале, морал признате културе.
Простор представе је један санаторијум.
Али, у којем су оболели и лекари иста ствар, у којем се тешко разазнаје граница између затвореника и тамничара.
Јер, можемо ли са сигурношћу рећи „Ко је ко, у овом нашем свету?“
Кроз театарски рад предвиђају се следећи разултати рада:
Оснажење за социјално прихватљиво понашање кроз развијање комуникацијских вештина,
Подизање самопоштовања и самопоуздања кроз групни рад, и подстицање личне аутономије.
Развијање личног и социјалног сазнања кроз подстицање развоја свести о себи, својим лимитима и својим неслућеним потенцијалима, усвајање знања за њихово прогресивно коришћење;
Разумевање и прихватање „другог“ кроз разумевање и прихватање себе,
Развој личне и колективне одговорности, кроз рад у групи и јавно наступање, и одговорно комуницирање одређених порука,

Представа као колективни чин којим артикулишу своје тежње, изражавају их на организован и свестан начин чиме могу постати битан социјални чинилац и добити могућност утицаја на своју средину;
Однос према будућности – формирање своје визије живота, животних циљева, способност стварања личних пројеката и планирања
Суочавање са грешком, губитком, неуспехом ….
Оплемењивање и неговање духа младих људи кроз упознавање са креативним уметничким вештинама
Развој критичког односа према вредностима израженим у мас медијима, култури.
Рад се базира на принципима професионаног рада глумца, тренинзима и специфичним методама које припадају традицији модерног театра XX века (Гротоњскy, Барба, Јапански Бутхо театар, Театар Потлачених), и које су прилагођене годишту и струкутри учесника.

Елементи различитих техника обједињени су кроз методологију рада театра „SPECCHI E MEMORIE“ из Милана са којима ПОД театар сарађује преко 10 година у овој и другим областима професионалног позоришног рада.

Театарски рад би био заснован на следећим елементима:

  1. Уметност слушања
  2. Искуство мишљења
  3. Енергија и позитивност
  4. Процес развоја знања (о себи, о свету, о другоме, комуникацији)
  5. Интерперсонални односи
  6. Симпатија и емпатија
  7. Уметност говорења (јавно наступање, излагање ставова)
  8. Креативност као инструмент промене
  9. Однос ка емоцијама
  10. Позориште као проба за реалност.

Задатак овог рада јесте да млади људи кроз посебан Позоришни и Људски процес упознају себе, своје лимите и своје неслућене потенцијале, да директно усвајају „позоришне вештине“ и уче како да их користе и ван позоришта, у свом окружењу. На овај начин учесници преко „позоришне игре“ стичу одређено знање и, можемо пажљиво рећи,“технике“ за стварни живот.

Евалуација

Са обзиром на специфичност позоришног рада, резултати се виде врло брзо у самом радном процесу, јер се одигравају у живом људском контакту, у креираним / задатим ситуацијама у заштићеном простору дома, а у односу са другим људима. Учесници су једни другима и иницијатори и огледало.

Један елемент евалуације може бити представа која ће се током пројекта направити и приказати пред публиком. Осим сталног праћења рада младих људи од стране позоришних тренера, у праћењу младих људи учествоваће и васпитачи и психолози као део стручног тима. Осим усмене евалуације биће и спроведена и писмена евалуација на крају школске 2007. године. Писмена евалуација биће састављена од стране стручног тима пројекта (позоришни тренери, васпитачи и психолог). Евалуација ће бити анонимна и без могућности утицаја на мишљење учесника.